Radovan iz Tunisa: "Raduan ili Radovan, to je svejedno, meni je to jedno te isto"

Kada sagovornik na pitanje "Ko ti je pravio frizuru?", odgovori sa "Radovan" niko ni pomislio ne bi da se iza tog imena krije momak poreklom iz Tunisa, koji nešto više od tri godine živi i radi u našem gradu. Zapravo, reč je o Raduanu (Radhouane El Hich) koji se za kratko vreme uklopio u sredinu, a da je i on prihvaćen, govori činjenica da ga sada svi znaju kao Radovana, a i sam se tako predstavlja. 

 - Bilo mi je simpatično, zbog jezika, ljudima je bilo lakše da izgovore Radovan, i tako je ostalo, sada me svi tako zovu, i svi me po tom imenu znaju. To znači da su me ljudi prihvatili, da sam se uklopio, nikad mi nije smetalo. Sad je ljudima i čudno, pitaju me otkud Radovan iz Tunisa, pa kad im objasnim, svima je zanimljivo - započinje priču Raduan. 

Raduan ima dugogodišnje iskustvo, budući da se i u rodnom gradu bavio berberskim zanatom, ali kaže da mu se više dopada rad u manjoj sredini, gde je bliži sa ljudima i gde je tempo života sporiji. 

 - Živeo sam u Tunisu, glavnom gradu, to je veliki grad, velika sredina, i sve je užurbano. Ovde sam pronašao neki mir, mogu da živim svoj život, da radim i da živim od svog rada. Mislim da ko hoće da radi, uvek može da nađe način da normalno živi. E sad, ko hoće samo da uživa, to je drugo. Ja svoj zanat nosim u rukama, gde god da dođem, mogu da radim, ali mislim da sam pronašao mesto gde želim da živim - objašnjava on. 

Da nijedan početak nije lak, svedoči i Raduan, ali kaže da mu je velika podrška došla od ljudi u okruženju, kao i od supruge, koja je iz Subotice. 

- Supruga je odavde, ja nisam odavde. Ona mi je dosta pomogla. Možda u početku nije bilo tako, ali sada se osećam kao da sam i ja odavde, iz Srbije, nema razlike - da li sam Raduan ili Radovan, to je jedno isto. Ovde sam upoznao suprugu, mnogo ljudi mi je pomoglo, da se snađem, da pronađem posao, da me preporuče, uvek sam se osećao dobrodošlo. U početku nije bilo lako, dok nisam naučio jezik, malo sam se teže sporazumevao. To mi je najteže bilo, što nisam mogao da pričam sa ljudima. Posle sam naučio uz mušterije, bilo je smešno, ljudima je bilo zanimljivo kako pričam, ali vremenom sam naučio srpski. Svaki početak je težak, ali ko hoće uvek može.

Jedna od najznačajnijh promena u životu čoveka koji se odvaži na tako radikalnu promenu, jeste ona koja se tiče gastronomske ponude, a na koju se nije uvek lako navići, posebno u njegovom slučaju, budući da ne konzumira svinjetinu. 

 - Posebno mi se sviđa burek sa piletinom, a ima i restorana brze hrane sa dobrim junećim mesom. Najteže mi je što uvek moram da pitam koje je meso, jer u Tunisu nisam morao da mislim o tome, ali to je stvar navike, i sad već otprilike znam gde šta mogu da kupim. U Tunisu je sve dosta začinjeno, mi u sve stavljamo više začina i dosta se jede ljuto. Kod kuće sam spremam jela koja se jedu u Tunisu, a imam želju da otvorim restoran arapske kuhinje. Video sam da tu ima restorana domaće kuhinje, srpskih i mađarskih specijaliteta, kineske, italijanske kuhinje, pa onda mislim - što da ne ponudimo i arapske specijalitete. 

"DOBRO SE DOBRIM VRAĆA" - U Radovanovom frizerskom salonu, osobe sa invaliditetom imaju besplatne usluge, a za one kojima je potrebno šišanje, a ne mogu da dođu, besplatno izlazi na teren u bolnicu i dom za stare - Dobro se dobrim vraća, ja se uvek time vodim, mene su ovde svi lepo prihvatili, imam želju da i ja nešto dobro uradim - kaže on.

Život u Subotici je, u odnosu na onaj koji je vodio u svom rodnom gradu, dosta usporeniji i mirniji, što njemu baš i odgovara. 

 - Ovde sam našao lepo društvo, dobre ljude, koji su me prihvatili, grad je lep, život je ovde lep. Sve je drugačije, nego u Tunisu, ne mogu reći da je tamo loše, lepo sam živeo i tamo, imao sam puno mušterija, ali to je veliki grad, sve je užurbanije. Drugačiji su ljudi, nema toliko poverenja među ljudima, ovde su nekako bliži, način života je drugačiji. 

Njegovi planovi za budućnost vezani su za Suboticu i život u njoj, iako pre samog dolaska nije ni pomislio da bi mogao ostati u Srbiji. 

 - Prvo sam došao u Beograd, turistički, nisam planirao da ostanem u Srbiji. Onda me jedan drug iz Subotice pozvao da dođem ovde, rekao mi je da je lepo a da mogu i da radim tu. Bio sam znatiželjan, i stvarno, kada sam došao, shvatio sam da mogu tu da živim. Nije bilo problema ni oko papirologije, pošto su Srbija i Tunis prijateljske zemlje, ne treba viza, to mi je znatno olakšalo. Zadovoljan sam ovde, mislim da ću ostati uvek. Sad i da krenem negde, morao bih sve ispočetka, a ovaj mir , to nigde neću naći.