Borba čoveka sa nebom

Upeklo sunce na pesku u Bačkim Vinogradima stvara fatamorganu. Optičku varku, ili iliziju da se nebo ogleda u baricama vode na putu. A pesak škripi pod nogom i guši u plućima. Tu smo u društvu Ferenca Mora, lovca na gradonosne oblake. Iako se ne razlikuje mnogo od drugih meštana u Bačkim Vinogradima, Ferenc je po mnogo čemu drugačiji. U životu, između neba, tmurnih oblaka i plodnih voćnjaka, Ferenc je pronašao svoje zadovoljstvo. Gde god se nađe, na njivi u kući, kafani za ručkom, uvek gleda u nebo i sa sobom nosi radio stanicu. I to ne slučajno. On je dežumi strelac protivgradne zaštite već 15 godina, za mizemi honorar od 4.000 dinara mesečno.

- Ovo radim iz velike ljubavi, a ne koristi - priča Ferenc Mora - za ovaj novac što dobijam od države i to neredovno, ne mogu da pokrijem ni trošak za benzin, jer skoro svaki dan moram izaći na protivgradnu stanicu, koja je od sela udaljena pet kilometara. Ovo radim da zaštitim selo i komšije od grada. A i vremenom sam zavoleo ovaj posao. Ušao mi je pod "kožu". Borba čoveka sa nebom. Saživeo sam se sa ovim poslom i gotovo. Najsrećniji sam kad imam dovoljno raketa i "polupam" grad dok je u oblacima. To je za mene, životni honorar. I ja sam lovac, i najviše volim da "ulovim" gradonosni oblak. A imao sam na stotine takvih "kapitalaca".

Sezona je letnjih oluja i Ferenc Mora je dvadeset četiri časa pripravan. Stalno prekida razgovor da bi oslušnuo šta kaže dispečer protivgradnog centra u Bajši, kraj Bačke Topole.

- Vidite i sami kakvo je vreme poslednjih dana. Nebo se stalno joguni i može lako da se otvori - nastavlja priču Ferenc. Pogledajte, opet se nešto natuštilo. Ali ovo nisu opasni oblaci. Ovi sivi deluju strašno, ali iz njih samo može da padne kiša. Nezgodni su oni beli, debeli. Još ako se nagomilaju na nebu, eto iz njih leda.

Ferencova "nebeska artiljerija" ili lansirna rampa, smeštena je na njivama u pesku, među seoskim voćnjacima. Tu je kućica u kojoj se čuvaju rakete, na zidu posteri sa prikazom raketa koje se koriste.

- Nekada nije bilo radara, pa smo pucali kako sami odlučimo i koji oblak izaberemo - seća sepočetaka Ferenc. Sada smo povezani sa radarskim centrom u Bajši. Jave mi na nekoliko sati da budem u pripravnosti, kad radari otkriju mogućnosti nepogoda na mom terenu. Pozovu me da idem na lansimu rampu, palim kola i pravo u radarsku kućicu. Ljudi u selu znaju da je hitno i sklanjaju mi se s puta. Kad stignem, montiram rakete na lansimu rampu, javljaju mi iz centra podatke, azimuta, elevecije, sve što treba. Sve to brzo podesim, povežem i usmerim rakete u gradonosne oblake. Idem u kućicu i čekam komandu za lansiranje.

Kaže da mu je najteže, kad ga meštani kritikuju, što je grad pustio da padne na voćnjake, a on uopšte za to nije kriv. Osnovni problem je što još nije potpisan međudržavni ugovor sa Mađarskom, koji reguliše ovu oblast sa srpske i mađarske strane granice. Strelci ne smeju lansirati rakete prema granici, a zna se da 99 odsto oluja na subotički atar dolazi sa severa ili zapada.

- Deo Hajdukova, pola Šupljaka, Bačke Vinograde, Horgoš i Male Pijace, čuvam od gradonosnih oblaka koji dolaze preko Tise i Kikinde - priča Mora. U ove najčešće sa severa smem samo da gledam, ali ne i da gađam raketama. Ili kao moja baka, što mi je ostalo u sećanju, da kleknem i molim Boga da nas led mimoiđe. A ljudi se ljute na mene za svaki grad koji zakači selo. Vele, Ferenc zaspao ili promašio raketom.

Na veliku sreću, pre svega voćara, Ferenc Mora ovog proleća i leta, još nije "garavio" lansirne rampe. Svih šest zaduženih raketa je spremno, da ako zatreba deluje. Reč je o savremenim raketama, domaće proizvodnje punjenim otopinom srebro jodita. Kada se ova otopina putem lansirnih rampi izbaci u gradonosni oblak, led se odmah veže za čestice jodita, koji ga pretvara u krupnu kišu.

- Nije lako petnaest godina biti dežurni strelac na oblake - nastavlja priču Ferenc - i danju i noću biti na vezi sa radarskim centrom u Bajši. Celo proleće i leto, prespavam u letnjoj kuhinji, jer moja radio-stanica ne da ukućanima da zaspe. Svaki posao mora da stane kad prozovu moje ime. I kašiku za ručkom ostavljam kad naiđe gradonosni oblak. Najteže je oko ponoći, kada moram da ustanem i po oluji koja besni da jurim na lansirnu rampu. Po mraku se uvek čini da je kiša jača, a oluja strašnija. Svi spavaju, a ja pucam po nebesima. Sećam se, prošle godine za jednu noć ispalio sam 12 raketa. Oblaci puni leda, prešli su Tisu kod Kanjiže i krenuli na moj reon. Tada sam u sebi čvrsto odlučio da grad na voćnjake ne sme pasti. I tako je bilo. Mojih 12 raketa "razvalili" su gradonosni oblak i od leda stvorili dobru kišu. Da sam imao još raketa, jednu bih ispalio od radosti. A znam da mi je najteže, kada vidim ledene oblake a u kućici nemam raketa.

*Razgovor vodio Milutin Mitrić.